Probudila me je neka jeza. Nije ni čudo, bio sam pokriven Kukovom ‘Kratkom istorijom čovečanstva’, toliko kratkom da mi je pokrivala samo stomak. Na ekranu tv-a, nemo kao presuda stajalo je : JUČE JE NASTUPILA PROPAST SVETA! SLEDE UPUTSTVA…
Ležim, gledam u plafon i osećam kako mi se uši pune suzama. Ustajem, izlazim na terasu i gledam: osim činjenice da si se naljutila i prekinula zauvek svaki kontakt sa mnom, sve ostalo izgleda kao i obično. Rominja kišica u sumrak. Razmišljam da li je svaka kiša nova, ili se jedna ista stalno ponavlja.
Jedino što znam sigurno je da neko oseti kišu, a neko samo pokisne.
Hoće li večeras nastupiti jučerašnji mrak, ili će biti novi..? Hoće li kad pritisnem prekidač zasijati svetlo iz minule tame, ili će biti do sad neviđeno? Da li priroda egzistira nepromenljiva u nekoliko pojavnih oblika, a samo mi činimo promene praveći gluposti? Mnogo je pitanja a znakovi samo na kraju rečenica…
https://ironijexl.wordpress.com/2012/11/26/razder-jabuke-kao-jabuka-razdora-2/
Nisam siguran kako stoji stvar sa čovečanstvom, ali meni ovo nije prva propast sveta. Ne mogu tačno da se setim koliko sam ih ukupno doživeo. Znam samo da je prva bila kad je otac nestao. Pojavio se iznenada posle 14 godina, skinuo šešir i sa vrata rekao:“Brzo je prošlo.“ U cveću koje je kupio na pijaci prepoznao sam cveće sa slika kakve prodaju na pijaci. Mama mu je potrčala u zagrljaj, a moj brat po majci i baba po ocu ciknuše u glas:“Kao da je bilo juče…“. Siguran sam da bi se i deda složio sa njima samo da je još uvek bio među nama. Meni je to izgledalo jako dugo i teško (prošlo je u međuvremenu čitavo detinjstvo) i zato sam ćutke stajao po strani da ne bih kao i obično ispao glup.
ironijexl 
Свака реч је сувишна!
ПС. Капа доле за за стилски „слог“ овог поста.
Поздрав.
…на неко време.
Hvala Stanimire, srdačan pozdrav i tebi 🙂
Sjajno …
Hvala, Bane 🙂
Jučerašnji mrak i svetlo iz minule tame – sastojci dovoljni za potrebnu dozu optiizma koju naslućujem, uprkos svemu.
Šta novo da kažem, standarno dooooobar tekst. Što je i očekivano ispod tvog nakovnja.
Optimizam između čekića i nakovnja 🙂
Radije bih da je pesimizam izmedju njih, pa da iskuckaju neki optiizam.
Meni je ova alternacija bolja – optimizam koji preživi čekić i nakovanj je od pravog materijala.
Bez komentara…
Ko se razume ispriča se i tako 🙂
Da…
Razumem, međutim, rađa mi se u glavi milion pitanja..
Možda je malo kičerica za tvoj ukus, celo jutro razmišljam kakav komentar bi bio valjan i pravi, a paralelno sa tim nametala se i ova pesmica.: http://www.youtube.com/watch?v=Ah0b_V5PIaA
Ne znam odakle ti ideja da sam imun na kičericu, pogotovo kad je poletna i od iskrenih pobuda. Sviđa mi se pesmica, imam sličnu gore ispod mog oka – samo bolju 🙂
I poletna, i od iskrenih pobuda, i…. jel te oraspoložila, bar malo?
Ma stvarno? 🙂
Jeste, Tanja, ne malo – veoma 🙂
Toooooooooooooooooooo!!!!! Onda je i mene! 🙂
Све чешће после твојих речи заћутим…
E, ko ućuti tebe s pravom može da bude ponosan na sebe 🙂
♥
I ja tebi 🙂
Ne mogu da ti kažem da nikada nije kasno jer znam da je to samo okoštala fraza (a koja nije?).
Joj, dobih okoštavanje od raznih f(r)aza 🙂
Jes’, kao nisi imao pre. 😀
Bane, gde baš u kišne dane? Ja sam pronašla čitav jedan svoj univerzum u ovoj priči – nekako više volim tako da ih zovem (umesto post)… Od kiše koja toliko stvarno rominja, do mnogostrukih smakova sveta – mišljah da su samo mene pohodili u toj meri, ali vidim delimo istu smaknutu sudbinu, do očevog povratka – moj nije tako javno otišao, već je stalno malo po malo odlazio, i vraćao se, i ponekad mislim da je samo od mene distancu pravio, jer te nestanke i pojavljivanja niko drugi nije primećivao, osim mene… Hvala ti što u tvojem svetu uvek ima parče utehe za mene…
Otišao pa dolazio, ili ostao pa odlazio – izađe na isto, osetiš se ko pokiso 🙂
🙂 da. Kao miš… ali oprošteno mu je sve… vreme mi ne može vratiti, ali, možemo iskoristiti ovo što nam je ostalo… 🙂
Oprostismo ti, pape 🙂
🙂 o, da. Bez grubih riči… 😀